| |
The Black Keys
Olympiahalle
Minhen
04. decembar 2012.
|
10. decembar 2012.
|
|
|
| |
 |
|
| |
The Black Keys su uspeli da spoje klasični blues rock sa savremenom produkcijom, da zvuče starinski a istovremeno moderno, i to je, očigledno, bio recept za veliki uspeh. Na turneji su ovih meseci svratili do Minhena, i tu smo uspeli da ih odgledamo.
Daklem, The Black Keys pripadaju velikoj trojci mojih ljubavi iz 2000.-ih. Zavolela sam ih onako kako uopšte nisam očekivala, i nisam verovala da je moguće, nakon tridesete. Ali, kako su mi moji DD momci objasnili još davno da život tek tada počinje, bacila sam u duboku vodu sve predrasude baš na 30. rodjendan, i prigrlila potpuno novi život. Njegov važan deo, u najboljem mogućem smislu, čini i ovaj neobični duo iz Ohaja.
Decači iz Akrona su svoj prvi album izdali još 2001. godine, i otada polako i stpljivo gradili sebe, svoj stil, ali i stekli odanu underground fan bazu. 2004. objavili su Rubber Factory koji je pobrao simpatije kritike, ali još uvek su bili daleko od vidljivog uspeha. Saradnja sa Danger Mouse-om donela im je komercijalni proboj, silne nagrade, a album Brothers iz 2010. verovatno je jedna od najboljih ploča snimljenih u poslednjih 10 godina. El Camino je samo zacementirao njihov uspeh. The Black Keys su uspeli da spoje klasični blues rock sa savremenom produkcijom, da zvuče starinski a istovremeno moderno, i to je je, očigledno, bio recept za veliki uspeh. Na turneji su ovih meseci svratili do Minhena, i tu smo uspeli da ih odgledamo.
Minhenska Olympiahalle prilično podseća na beogradsku Arenu, i oko 20 sati, kada su izašli Maccabees, support act, bila je već prilično puna. Slatki Maccabees su odlično odsvirali svojih 45 minuta, fino, zrelo, lepo, usput dokazali da 3 gitare mogu itekako da imaju smisla ako imate šta sa njima da “kažete”.
Oko 21:15 svetla su se ugasila. Prepuna hala je vrisnula, a onda je Dan Auerbach izustio: “I must admit, I can’t explain, Any of these thoughts racing through my brain, It’s true, Baby, I’m howlin’ for you”…I tako je započelo predivno putovanje kroz preriju, kroz oblak prašine, u kariranim košuljama i u čizmama s mamuzama. Ono što The Black Keys uspevaju na jedan divan, i tako jednostavan način je da pomalo zaboravljene i potisnute korene rock’n’rolla vrate na velika vrata – oni su najbluzerskiji bend koji je toliko komercijalno uspešan. Sledeća je jedna od mojih omiljenih – "Next girl", prava, tako retka u današnje vreme, rok himna, odlično prihvaćena, horski otpevana. Nemci su u početku malo stegnuti, ali se vremenom “otapaju”, i kreću šutke koje su za mene svakako, veliko iznenadjenje, jer mi, nekako, ne idu uz BK. Uz gitaru i bubanj, tu su orgulje i bas koji se povremeno isključuju, a nekako, najbolje prolaze baš pesme koje sviraju samo Dan i Patrick. A sviraju…zaista je glupo opisivati, prosto perfektno. Patrick kao da je srastao sa svojim setom bubnjeva, a Dan je mnogo više od ubedljivog, sigurnog gitariste. Ono što je najlepše je to što se čini da užasno u tome uživaju, a pri tom, i dalje izgledaju kao potpune anti zvezde. Povremeno to može i da zasmeta, jer njihova harizma jednostavno – ne postoji – nema tu ni užasne, preteće snage Nick Cave-a niti potpune božanstvenosti Davida Bowie-ja, zaslepljujućeg seksipila Jon Spencer-a niti neverovatne energije Mick Jagger-a. Samo dva muškarca, koji sviraju blues rock, obična, slaba, simpatična i vaspitana. I onda postane jasno koliko je to ljudski i sjajno, kako je divno što su baš takvi postali veliki, voljeni, slušani. Jer su napisali prelepe pesme.
Set listu čini fina mešavina poslednja 2 albuma, uz očekivane izlete u prošlost, kroz "Your Touch", "Girl is on My Mind", "I Got Mine", "Thickfreakness"… Najbolju reakciju, naravno, izazivaju "Gold on the Ceiling", "Tighten Up", "Little Black Submarines" tokom koje se arena pretvara u romatični disko, a tokom zarazne, plesne "Lonely Boy" mislila sam da će otpasti krov hale. BK sigurno vode publiku kroz brze stvari i svoje lagane fine, balade, samouvereni, ali ne i nadmeni, čak se još uvek oseća određena doza začudjenosti pred tolikom masom ljudi. I tu leži jedini problem – to jeste muzika za manje prostore, a ne za bezlične, ogromne hale koje veličinom usisaju dodire, poglede, znoj i intimnost. Ispovedni blues/rock sa svojim klasičnim temama – neuzvraćenim ljubavima, mukama surove egzistencije, bolom običnog čoveka, pripada tamnim, zagušljivim klubovima. Ali, sve ostalo je prosto, savršeno. Publika poznaje i oseća pesme, prati ih, peva, a moje srce je na mestu, mirno i zadovoljno. Surovom savremenom svetu, kao da je bio potreban ovakav bend, sa jakim mirisom prošlosti, koji podseća na rock’n’roll kakav je nekad bio – sirov, neobuzdan, emotivan. Sadržaj pre forme, emocija pre brenda.
Naravno, izostaju neki lični favoriti, ali na turneji ove veličine očekivan je ovakav set. Nakon sat i po, uključujući bis od 2 pesme - snena, nežna "Everlasting Light" koju Dan peva tananim glasom, još višim nego na ploči, i "I Got Mine" – skoro pa brutalna, sišli smo iz sedla i privezali konje. The Black Keys su odsvirali svoje pesme iskreno, pošteno, lako, svirački odlično. Čini se da uvek, ipak, postoji prostor za ovakve grupe – koje će biti verne sebi, a istovremeno uspeti i da time “kupe” svoju publiku, nikako ne malobrojnu. Ovakvi doživljaji su retki, i zato, sasvim dragoceni. Znojavi smo izašli u ledenu minhensku noć. Jedan veliki san se ostvario.
tekst i foto - biljana buljugić
|
|
|
| |
|
01. Howlin' for You
02. Next Girl
03. Run Right Back
04. Same Old Thing
05. Dead and Gone
06. Gold on the Ceiling
07. Thickfreakness
08. Girl Is on My Mind
09. Your Touch
10. Little Black Submarines
11. Money Maker
12. Strange Times
13. Sister
14. Nova Baby
15. Ten Cent Pistol
16. She's Long Gone
17. Tighten Up
18. Lonely Boy
BIS
19. Everlasting Light
20. I Got Mine
|
| |
|
|
|
